Savremeno doba pored toga što je tehnološki napredovalo i osavremenilo se, kada pogledamo  malo bolje i malo dublje možemo primetiti jednu stagnaciju, nazadovanje  u etičkom i estetskom smislu, jedno prilično haotično stanje svesti, gde povećanju svesnosti, koja je jedna og glavnih ciljeva psihoterapije ostaje malo mesta i  ne prilazi mu  se radoznalo i hrabro. Kako to da  mnogim stvarima ne prilazimo sa rezervom, naročito po pitanju autodestrukcije, a kada je u pitanju lični boljitak veoma smo rezervisani i puni negujućih predrasuda? Ako  čitajući o njoj uspemo da je  približimo sebi, možda ćemo je gledati drugim očima.

 PSIHOTERAPIJA     ——-BAUK, PAUK ILI NAUK—

 

Terapija kao Bauk, sa gledišta potencijalnog klijenta koji je pun straha se izbegava da se ne bi:

– otkrilo nešto o sebi što  se ne bi dopalo klijentu

-da okolina ne dozna da ide na psihoterapiju, jer se oseća loše i posramljeno, nemoćno kada drugi to znaju i ocene da je nesposoban da se izbori sam

-da se ne suoči na terapii sa nečim, što se ne uklapa u sliku o sebi, što može isprovocirati stid, bol..

-da se ne menja, jer promena nosi frustraciju, strah i novu adaptaciju, to je naporno i stresno

-da ne bi otkrio ,, svoje slabosti drugome,, i osetio stid zbog toga, što je teško psihološki nositi

-održavanje status quo stanja ga čini da drži stvari pod kontrolom

Ovde nije reč o podeli moći, realno da je toliko moćan ne bi išao kod lekara hirurga, zubara, lekara za dušu (u ovom slučaju mi ništa fizički ne operišemo, nama su npr. sećanja  takodje opredmećena)

Ono što je dobro u svemu ovome je da kada klijent dodje na terapiju, pogled na terapiju se menja, edukacijom i iskustvenim radom na sebi, reč moćan i  važnost te reči je totalno irelevantna u tom smislu, dakle:

-terapeut je prisutan najpre kao ljudsko biće, pa tek onda kao terapeut

-na taj način, bivajući sa klijentom, dolazi do ,,stvaranja nečeg izmedju,, što ne zavisi od teraputa jedino, već je to ko/kreacija dva  bića koji se susreću, neizvesno je šta će doći i kako će se rešiti.

-nema interpretacija, ni informacija, nema instant rešenja (jedino sa napomenom i u kontekstu priče, ne savetodavno)

-sve se menja i sve je relativno, promena je neminovna

   Kada se oslobodimo Bauka i podjemo u priču o sebi ulazimo u mrežu, ponekad se klijenti zaista osećaju kao u ,,paukovoj mreži,,  koju sami pletu ili  im neko plete (po svom subjektivnom osećaju). Mreža kao klopka u kojoj stojimo opravdava naše stanje neaktivnosti i neodgovornosti, mišljenja da nemamo izbor i u tom stanju za naše ,,stanje,,  su krivi roditelji, društvo, vreme…a u stvari mi nismo spremni da preuzmemo odgovornost i mislimo da nemamo pravo na izbor, jer nas niko ne razume…

Upletenost u mrežu kao i mogućnost suočavanja s opasnim paukom je bolna kao i  neizvesnost puteva na mreži. Boli, ali boli i samo trpljenje, potiskivanje koje nas može odvesti u jos nesvesnije postojanje, otudjenost od nas samih, gubitka punog kontakta sa sobom i drugima, jednom rečju neautentičnosti. Ti isti mehanizmi odbrane koji imaju i svoju pozitivnu stranu, da nas ponekad zaista i sačuvaju od nečega za sta nismo spremni kada postanu navika oni u stvari inhibiraju spontanost i ograničavaju nasu fleksibilnost u  rešavanju problema.

       Treća strana psihoterapije Nauk nam govori da je terapija vid učenja, povećanje svesnosti i učenje novih životnih veština, nove reorganizacije i kokreiranja. Cilj psihoterapije je integracija. Reč je nastala od lat.reči integrationeum, sto znači renewel/ preoblikovanje, novi način…Integracija predstavlja proces dovodjenja delova zajedno u jednu celinu ,,kretanja napred,, na ,,novi način,, Veoma je bitno raditi na dijalogu izmedju aspekata ličnosti kako bi ih videli  i iskusili iz različitih prespektiva.

 Princip sadašnjosti, ,, sada i ovde,,  koji nam govori da je u polju uvek važno ono što se dešava sada…a ne prošlost i budućnost, ne misli se samo na sadašnjost.  Ono što je za nas terapeute ,,prošlost,, i ,,budućnost,, su reifikacije (procesi koji se vide kao stvari – opredmećivanja) sećanja, verbalizacija, očekivanja, fantazije. Mi biramo šta i kao ćemo se sećati, mi biramo i naša očekivanja i učenja koja su zasnovana na našim zapamćenim iskustvima. U Geštalt terapiji ljudi menjaju i prošlost i budućnost, menjajući usvojene obrasce sećanja, način na koji se odnose prema svom detinjstvu i način na koji se kreću napred i uzimaju učešće u kreiranju onoga što će postati.

Terapeut pomaže klijentu da osvesti, osmisli i kreira svoju ličnu, jedinstvenu interpretaciju svog života.

Reč je lek koji spaja misli i osećanja..

                                                                                                                     Dragana Potić