Nova moć

 

Nova moć

Reči se gomilaju, teorije prepliću u glavi, kako svoju ljutnju, razočaranost preneti na papir koji isto trpi sve, uobličiti, preusmeriti na konstrukciju koja možda dovede i do nekog rezultata, ogledanog u društvenoj promeni najpre. O ovome što želim da pišem o društvu koje neguje dekadenciju i sunovrat, o tome sam pričala pre deset godina kada se u školama u kojima sam radila kao pedagog odjednom smanjuje broj stručnih saradnika, jer kažu nema potrebe, pa su od dva stručna saradnika škole dobile  jednog ili jednog i po čak je bio predlog da se broj smanji na jedan za svaki okrug. Ja sam tada zagovarala ideju da je svakoj školi potreban tim stručnih saradnika, s obzirom na silne timove koji postoje u školama samo na papiru. Nisam mogla da podnesem nerad, nebrigu i nedostatak želje za samousavršavanjem. Škole nisu bile otvorene a društvo je postalo haotično,deca sa sasvim drugačijim potrebama. Možda su tome doprineli i sami pedagozi koji su zapostavljali svoje usavršavanje koje je neophodno i bavili se papirologijom, izveštajima i bili koordinatori u školi. Nekima je to odgovaralo i to je na mestu, ali školi je nedostajala otvorenost za promene, previše rigidnosti.  Kada sam upisala  psihoteraijsku edukaciju i nadala sam  se da je to moj plus u tadašnjem traženju posla (u nekoj zemlji bi bio) Naravno da nije, društvo je već bilo plati pa se zaposli kao i  politizacija radnih mesta. Da sam na to pristala ne bih zaposlenje osećala kao svoj uspeh., a i ko jos danas brine o tome. Jedino mi koji smo sačuvali odredjene pozitivne sisteme vrednosti, unutrašnje prvenstveno i imali  lične više aspiracije. Pronaći svoj put na svoj način i plivati svojim stilom.Praviti sam te promeneu okviru svog sistema.

U ovom tekstu vezaću se za školu, zbog tragedije koja se dogodila.  Vidite, neko  je verovatno osetio neku vrstu nepravde, bola koju nije podelio ni sa kim. Da je taj neko bio deo neke grupe, njegovu ljutnju, stremljenje bi neko osetio,naslutio, možda bi se situacija i razradila, ublažio bol, objasnile neke stvari o destruktivnoj I konstruktivnoj agresiji. ,,Mali dečak,, je mogao da bude uspešan vojnik npr. Svi su ljuti u nekom trenutku na društvo jer nije uskladjeno sa našom slikom o njemu, ali naučiti da biramo svoje puteve na kontruktivan način je proces razvoja od koga mnogo toga zavisi.

Prevencija nam je jako slaba strana u svim segmentima. Mnogima je potrebna dok je mnogima nedovoljna.

Izopštavaju se i ismevaju  deca, izopštavaju se psihoterapeuti, psiholozi i pedagozi koji su obučeni za savetodavni rad, što je nedovoljno za menjanje iskustvenog doživljaja koje dovodi do promene. Na margini smo bili i tada,sada smo takodje, šta je sprečavalo društvo i državu da videvši povećanje nasilja svuda, ne reaguje adekvatno.

Pravi je trenutak za  pravljenje Nacionalne strategije i pisanje kurikuluma za sprečavanje nasilja u školi, porodici, društvu. U izgradnji programa bi učestvovali psihijatri, psiholozi psihoterapeuti, pedagozi, defektolozi, sociolozi. Protokol koji postoji u školama je donekle dao rezultate, na žalost, a na sreću nekom je i to bilo dovoljno, ali šta ćemo sa decom koja imaju drugačiju strukturu iskustva i kojima je potrebna drugačija vrsta podrške?

Plan i program,  grupe podrške u školi. Plan bi bio drugačiji i adaptiran po uzrasnim grupama. Tim u školi bi se sastojao od psihologa, pedagoga, psihoterapeuta. Današnjoj deci koja teško mogu obuhvatiti sve što se dešava potreban je pomoć da obrade sve stvari, pritom moramo se pozabaviti i značenjima koja oni daju svom iskustvu. Današnja deca su drugačija, prvenstveno zbog svega što imaju na dlanu, pozitivnog i negativnog. Potrebno je uobličiti to na pravi način.

U psihologiji postoji jedan proces koji je veoma bitan za razvoj naše dece, zove se internalizacija. Odnosi se na proces nastanka mentalnih struktura, a rezultat su spoljnih ljudskih aktivnosti, ona predstavlja odnos tj rezultat spoljnih i unutrašnjih uticaja. Rezultat je neko iskustvo, preradjeno na svakom svojstven način. Mozak oblikuje iskustvo. U vaspitnom smislu roditelj može kritikovati i usmeravati dete smatrajući da je to najbolje za njega, ali od detetove internalizacije  zavisi da li će to delovati pozitivno ili negativno na njega. Zato kada vaspitno  delujemo gledamo svako dete zasebno.

Možda nije bila namera ismevati nekoga, a on je to ipak tako doživeo.

Možda nešto lepo kažemo, a neko to shvati to kao uvredu.

Možda je ovo skroman pokušaj na nas čuju..

Pokušala sam ovim tekstom da apelujem na to da  društvo i država mogu postati primer dobre prakse, ukoliko je to cilj, zar nije to na šta možemo biti ponosni?  Pisala sam iz jedne ljudske potrebe i zabrinutosti kuda ide naše društvo.  Ljudskost, ako nije kasno da se vratimo čoveku, poštovanju i borbi za lepšom klimom, jer teško je roditi se kao biće, postati čovek i održati to do kraja, uprkos svemu.

Napisano u kratkim crtama.

Dragana Potić

Geštalt psihoterapeut MA

 

Dragana Potić

Dragana Potić je rodjena 1977 god u Zaječaru, Srbija. Osnovne studije pedagogije Filozofskog fakulteta završila je 2002 godine, a sa školovanjem je nastavila 2004 kada se zainteresovala za geštalt psihoterapiju, kada je i započela edukaciju pri Geštalt studiju za edukaciju iz psihologije škola dr.Lidije Pecotić, koji je ogranak Malteškog instituta za psihoterapiju. Master studije iz geštalt psihoterapije završila je na malteškom institutu. Član je Geštalt studija Beograd, Srpskog udruženja za Geštalt psihoterapiju, Saveza društava  psihoterapeuta Srbije, nosilac Nacionalnog sertifikata za psihoterapiju i član i nosilac  Evropskog sertifikata za gestalt psihoterapiju (EAGT).  Njena životna pitanja i  odgovori koje je tražila, baveći se pitanjem egzistencije u najširem smislu te reči tražila je kroz literaturu, pedagošku, psihološku,  filozofsku. Gestalt terapiju kombinuje sa drugim vrstama terapije kao sto je Accsess Bars tehnika I Logosinteza, sistem vodjene promene.

Duboko veruje u moć i analizu podsvesti kao načina da bolje upoznamo sebe i suočimo se i prevazidjemo mnoge ,,probleme, dileme,, i pronalazeći nove načine postojanja, živimo i razvijamo se psihološki učeći o sebi i svojim kreativnim potencijalima…sve je sklono promeni, a ponekad te promene nas mogu destabilizovati, u nama je resurs i put da pronadjemo način. Kada nadje odgovore, postavljaju se nova pitanja…i traganje se nastavlja isto tako je i u psihoterapiji kada se odlučimo za korak da podjemo sebi u susret, u sobi sa terapeutom. Ona je uspela da sva interesovanja spoji u jedan od većih ciljeva , a to je razvoj psihoterapijske misli i načina života, širenje terapijske kulture kao i da sve to pretoči u rad sa decom, adolescentima, odraslima ..

Osnovu Geštalt pristupa čine humanističke pretpostavke i filozofije egzistencije, kao i filozofije istoka..Njeno radno iskustvo kao pedagog škola omogućilo joj je uvide u to šta nedostaje našem školstvu, rad na unapredjenju trijade odnosa roditelj-dete-pedagog, mogućnost angažovanja terapeuta u školama, tako da su deca sa kojoma je radila imali tu privilegiju. Radila je 10 godina u školama kao pedagog, od toga 5 godina na Kosovu u periodu od 2005-2009god. Paralelno sa tim edukovala se sa geštalt psihoterapeuta,voli i uživa u muzici, jogi i naravno u radu sa ljudima, rastući zajedno sa njima, šireći i deleći iskustva…

Изборник