Nova moć
Reči se gomilaju, teorije prepliću u glavi, kako svoju ljutnju, razočaranost preneti na papir koji isto trpi sve, uobličiti, preusmeriti na konstrukciju koja možda dovede i do nekog rezultata, ogledanog u društvenoj promeni najpre. O ovome što želim da pišem o društvu koje neguje dekadenciju i sunovrat, o tome sam pričala pre deset godina kada se u školama u kojima sam radila kao pedagog odjednom smanjuje broj stručnih saradnika, jer kažu nema potrebe, pa su od dva stručna saradnika škole dobile jednog ili jednog i po čak je bio predlog da se broj smanji na jedan za svaki okrug. Ja sam tada zagovarala ideju da je svakoj školi potreban tim stručnih saradnika, s obzirom na silne timove koji postoje u školama samo na papiru. Nisam mogla da podnesem nerad, nebrigu i nedostatak želje za samousavršavanjem. Škole nisu bile otvorene a društvo je postalo haotično,deca sa sasvim drugačijim potrebama. Možda su tome doprineli i sami pedagozi koji su zapostavljali svoje usavršavanje koje je neophodno i bavili se papirologijom, izveštajima i bili koordinatori u školi. Nekima je to odgovaralo i to je na mestu, ali školi je nedostajala otvorenost za promene, previše rigidnosti. Kada sam upisala psihoteraijsku edukaciju i nadala sam se da je to moj plus u tadašnjem traženju posla (u nekoj zemlji bi bio) Naravno da nije, društvo je već bilo plati pa se zaposli kao i politizacija radnih mesta. Da sam na to pristala ne bih zaposlenje osećala kao svoj uspeh., a i ko jos danas brine o tome. Jedino mi koji smo sačuvali odredjene pozitivne sisteme vrednosti, unutrašnje prvenstveno i imali lične više aspiracije. Pronaći svoj put na svoj način i plivati svojim stilom.Praviti sam te promeneu okviru svog sistema.
U ovom tekstu vezaću se za školu, zbog tragedije koja se dogodila. Vidite, neko je verovatno osetio neku vrstu nepravde, bola koju nije podelio ni sa kim. Da je taj neko bio deo neke grupe, njegovu ljutnju, stremljenje bi neko osetio,naslutio, možda bi se situacija i razradila, ublažio bol, objasnile neke stvari o destruktivnoj I konstruktivnoj agresiji. ,,Mali dečak,, je mogao da bude uspešan vojnik npr. Svi su ljuti u nekom trenutku na društvo jer nije uskladjeno sa našom slikom o njemu, ali naučiti da biramo svoje puteve na kontruktivan način je proces razvoja od koga mnogo toga zavisi.
Prevencija nam je jako slaba strana u svim segmentima. Mnogima je potrebna dok je mnogima nedovoljna.
Izopštavaju se i ismevaju deca, izopštavaju se psihoterapeuti, psiholozi i pedagozi koji su obučeni za savetodavni rad, što je nedovoljno za menjanje iskustvenog doživljaja koje dovodi do promene. Na margini smo bili i tada,sada smo takodje, šta je sprečavalo društvo i državu da videvši povećanje nasilja svuda, ne reaguje adekvatno.
Pravi je trenutak za pravljenje Nacionalne strategije i pisanje kurikuluma za sprečavanje nasilja u školi, porodici, društvu. U izgradnji programa bi učestvovali psihijatri, psiholozi psihoterapeuti, pedagozi, defektolozi, sociolozi. Protokol koji postoji u školama je donekle dao rezultate, na žalost, a na sreću nekom je i to bilo dovoljno, ali šta ćemo sa decom koja imaju drugačiju strukturu iskustva i kojima je potrebna drugačija vrsta podrške?
Plan i program, grupe podrške u školi. Plan bi bio drugačiji i adaptiran po uzrasnim grupama. Tim u školi bi se sastojao od psihologa, pedagoga, psihoterapeuta. Današnjoj deci koja teško mogu obuhvatiti sve što se dešava potreban je pomoć da obrade sve stvari, pritom moramo se pozabaviti i značenjima koja oni daju svom iskustvu. Današnja deca su drugačija, prvenstveno zbog svega što imaju na dlanu, pozitivnog i negativnog. Potrebno je uobličiti to na pravi način.
U psihologiji postoji jedan proces koji je veoma bitan za razvoj naše dece, zove se internalizacija. Odnosi se na proces nastanka mentalnih struktura, a rezultat su spoljnih ljudskih aktivnosti, ona predstavlja odnos tj rezultat spoljnih i unutrašnjih uticaja. Rezultat je neko iskustvo, preradjeno na svakom svojstven način. Mozak oblikuje iskustvo. U vaspitnom smislu roditelj može kritikovati i usmeravati dete smatrajući da je to najbolje za njega, ali od detetove internalizacije zavisi da li će to delovati pozitivno ili negativno na njega. Zato kada vaspitno delujemo gledamo svako dete zasebno.
Možda nije bila namera ismevati nekoga, a on je to ipak tako doživeo.
Možda nešto lepo kažemo, a neko to shvati to kao uvredu.
Možda je ovo skroman pokušaj na nas čuju..
Pokušala sam ovim tekstom da apelujem na to da društvo i država mogu postati primer dobre prakse, ukoliko je to cilj, zar nije to na šta možemo biti ponosni? Pisala sam iz jedne ljudske potrebe i zabrinutosti kuda ide naše društvo. Ljudskost, ako nije kasno da se vratimo čoveku, poštovanju i borbi za lepšom klimom, jer teško je roditi se kao biće, postati čovek i održati to do kraja, uprkos svemu.
Napisano u kratkim crtama.
Dragana Potić
Geštalt psihoterapeut MA