Završen je Drugi internacionalni Kongres Geštalt terapije, održan ove godine u Beogradu u organizaciji Srpskog udruženja za geštalt psihoterapiju. Tema   Kongresa bila je ,,Čovek i procesi promene – implikacije za geštalt terapiju,, Koncepcija Kongresa se sastojala iz predavanja i radionica, a gosti  su bili iz raznih zemalja od Sad-a, Francuske, Italije, Hrvatske, Nemačke, Malte, Hrvatske, Bih, Makedonije i Srbije. Teško je tri puna dana pretočiti u nekoliko rečenica, osvrnuću se na   suštinske stvari koje su vezane upravo za temu.

Glavne teme su bile promena  i psihoterapija u postmodernom društvu, kako psihoterapija odgovara na društvene potrebe, koliko i kako ih prati. Psihoterapijksi ciljevi zavise od društvenog konteksta. Sredina se stalno menja, a čovek svojim stagnirajućim konceptima i navikama pokušava da zaustavi ili pobedi vreme.

Odgovore nailazimo, u svesnosti tj. nedostatku iste i što je klijent svesniji svojih šema ponašanja, otpora, tako raste  njegova mogućnost za promenom. Potreba društva je pronalaženje novih puteva. Dobro je naglasiti  benefite preventive terapijskog rada.  Današnje društvo za razliku od prethodnih koja su podeljena na narcističko – koje je trajalo ozmedju 50- tih do 70-tih, je bilo vreme borbe za svoja prava, napredak tehnologije,  otudjenje i današnje Likvidno-fluidno, od 90-tih do danas. Odlika takvog društva je nepostojan život koji živimo u uslovima stalne neizvesnosti. Strah da nećemo stići da uhvatimo korak sa vremenom, sa dogadjajima koji se brzo smenjuju, da ćemo propustiti trenutak koji signalizira promenu pravca. Novo društvo je društvo u kome se uslovi pod kojima njegovi pripadnici deluju menjaju brže nego što je potrebno da se načini delovanja konsoliduju u navike i rutine. Ovakvo društvo ne može dugo držati isti oblik, a ni pravac. Današnje  Likvidno društvo se odlikuje desenzitizovanošću, neosetljivošću, ne vidimo druge, ne osećamo ništa, ubijamo eksperimentišući, četujemo iako smo blizu, terorizmom od vrata do vrata, nema stabilnih odnosa… od svega toga odrasli se disociraju …ali deca to ne umeju…Rešenje je u kontaktu sa decom, deljenje svega toga sa decom u pravcu kreativnog i pozitivnog.

 

Na žalost promene nisu ni lake ni jednostavne, od promena u društvu koje se reflektuju i na rad psihoterapeuta, bilo je priče i o ljubavi i o tome da li se ljubav menja. Problem danas izmedju dvoje ljudi je neuspešno bavljenje različitostima, kod neuspešnih veza ljubomora, kontrola i posesivnost dobijaju svoju dimenziju, govorilo se o tome kako su svi ti neosvešćeni obrasci ponašanja kako korenski i tradicionalni tako i ,, ostaci dečje zavisnosti,, i afektivne vezanosti za majku,  a današnjem čoveku je sve to previše uprošćeno i u odnosu na to odnosi izmedju dvoje ljudi mogu bii veoma poljuljani, naročito za one koji ne rade na svom rastu i razvoju. Svesno i nesvesno  su nezavisni entiteti. Zadatak sazrevanja je ,, izvlačenje iz zavisnosti,, kapacitet da volimo bez ostatka dečje zavisnosti, u psihoterapiji se to zove nedovršeni posao. Cilj je prepoznavanje istog, sa povećanjem svesnosti manje će biti posesivnosti, kontrole, ljubomore , tako dolazimo do zrele ljubavi.

Psihoterapija nije jedini put za povećanje svesvnosti ali nam ona putem verbalnog, preverbalnog i telesnog u terapijskom odnosu  daje odgovore i rešenja naših nazovimo problema, zastoja, otpora, nedovršenih poslova. Život sa repetativnim obrascima i šemama ponašanja koji dovode do neuroza, anksioznosti, depresije poželjno je osvestiti i procesno prevazići jer na ovaj način osoba ne uči iz realnosti koja je u stvari promenljiva i na nesvesnom nivou teško prihvatljiva za osobe sa repetativnim obrascima. Za svakog ima mesta i mogućnosti na način koji je mera onoga ko to bira, vreme ne može da stane i sve se stalno menja….